Opusteno - 11:04 am Čet 01, Sep 2022
Mogu li ljudi zaista namirisati strah
Izmišljeni likovi, pa čak i ljudi iz stvarnog života, često govore o životinjama i ljudima - posebno o psima koji reže i ludacima koji drže nož - koji mogu da nanjuše strah na ljudima. Ipak, čini se da niko nikada nije u stanju da opiše kako strah miriše.
Ovo navodi čoveka na pomisao da je miris straha više metaforičan nego doslovan. Ali naučni dokazi sugerišu da strah zaista može imati hemijsku komponentu koju osećamo kroz nos, a da toga nismo ni svesni. Stvar je, međutim, daleko od rešene.
Pravo ispod vašeg nosa
U 2009. godini, tim nemačkih istraživača prikupio je znoj od dve grupe studenata, u jednoj u kojoj je znoj dolazio od vežbanja na biciklu i u jednoj od stresa čekanja da daju ocenjeno usmeno izlaganje.
Treća grupa studenata, koja je ležala u fMRI skenerima i nosila modifikovane maske za kiseonik, tada je osetila miris vazduha zadahnutog znojem dve grupe. Upitani o tome šta mirišu, učenici nisu ni primetili miris u polovini ispitivanja. Kada su primetili da nešto mirišu, nisu bili u stanju da razlikuju ova dva izvora i ocenili su oba kao niskog intenziteta, slabo prijatna, nepoznata i bez uticaja na sopstvene emocije.
Skeniranje mozga je ipak ispričalo sasvim drugačiju priču. Nakon što su osetili miris znoja učenika koji su nervozno čekali ispite, mozgovi mirisača su pokazali povećanu aktivnost u oblastima koje su uključene u empatiju i obradu društvenih signala i emocionalnih stanja drugih ljudi. Znoj od vežbanja nije izazvao te iste aktivacije, što sugeriše da je znoj nervoznih učenika sadržao neku vrstu hemijskog signala njihove anksioznosti koji je pokrenuo odgovor u mozgu mirisača, a da se nije registrovao kao čulno iskustvo mirisa.
Iste godine, par psihologa na Univerzitetu Rajs sakupio je znoj od različitih volontera dok su gledali horor filmove ili šašave komedije, a zatim su zamolili druge volontere da pomirišu znoj dok su gledali slike lica koja su menjala izraze sa srećnih na dvosmislene u uplašene... Kako su se lica menjala, dobrovoljci su zamoljeni da navedu da li misle da su izrazi srećni ili uplašeni.
Verovatnije je da će mirisači oceniti dvosmislena lica kao uplašena nakon što su bili izloženi znoju posmatrača horora nego kada su osetili znoj posmatrača komedije ili kontrolni znoj. Ta promena ponašanja sugeriše da ne samo da je znoj sadržao neki hemijski signal koji prenosi emociju, već je uticao i na vizuelnu percepciju emocija ljudi i pristrasio ih prema onoj koju znoj prenosi (taj drugi deo je u skladu sa drugim nalazima da emocionalni signali iz lica i glasovi mogu da regulišu jedni druge).
Samo prošlog meseca, holandski psiholozi su pronašli dokaze da znoj izazvan strahom ne samo da izaziva pristrasnost nekoga ko ga oseti da vidi strah, već bi ga mogao i podstaći da ga sam oseti. Volonteri su ili gledali scene iz strašnog filma ili iz Jackassa, i njihov znoj je bio skupljen. Ljudi u drugoj grupi su zatim bili izloženi mirisu jednog od znoja dok su radili vizuelni test koji je od njih tražio da pronađu ciljni objekat na ekranima punim različitih predmeta. Dok se ovo dešavalo, istraživači su snimali njihove izraze lica i pratili pokrete očiju.
Ljudi koji su dobili užasni znoj pravili su izraze lica koji su ukazivali na strah ili anksioznost ubrzo nakon što su bili izloženi znoju. U međuvremenu, smrdljivači znoja pravili su zgrožena lica. (Ovo je utvrđeno upoređivanjem njihovih lica sa izrazitim potpisima mišića lica povezanim sa emocijama. Izgleda da su dva znoja takođe uticala na ponašanje mirisača, sa užasnim mirisima znoja koji pokušavaju da steknu više senzornih informacija dok su izloženi znoju tako što većim šmrkom i skeniranjem više i manje fiksiraju pogled tokom vizuelne vežbe.
Šta nos zna
Ono što sve ovo, i gomila drugih studija koje se bave istim stvarima, sugeriše da ljudi možda ne komuniciraju samo pogledom, zvukom i dodirom. Kao i druge životinje, takođe možemo da koristimo hemijske signale ugrađene u naš znoj, a možda i negde drugde, da bismo jedni drugima znali o našim emocionalnim stanjima.
To je bila sporna ideja već dugo vremena, a neki ljudi tvrde da su definitivni dokazi ljudskih feromona, a drugi govore: ne, ne tako brzo. Iako postoji dobra količina dokaza za promene ponašanja i fiziološke promene kod ljudi kao odgovor na hemosignale, niko nije uspeo da utvrdi šta su hemikalije koje izazivaju ove reakcije i kako ih ljudi otkrivaju. Vomeronazalni organ, koji mnoge životinje koriste za otkrivanje feromona, prisutan je kod nekih ljudi, ali ne deluje funkcionalno. Kada ih naučnici pronađu kod ljudi, čini se da geni koji kodiraju njihove receptore nisu obavili svoj posao, a njihovi senzorni neuroni imaju malu ili nikakvu vezu sa centralnim nervnim sistemom.
To su dve veoma važne tačke koje je potrebno povezati pre nego što se jasno povuče linija između nečijeg znojnog pazuha i nečijeg drugog.
Коментари
Постави коментар